Kada je u svojoj istoriji podrucje Centralne Srbije imalo svoje medije. I da li ce ga ikada imati. Da li samo ona podrucja koja imaju administrativnu autonomiju imaju pravo na svoje medije. Ili je to univerzalna civilizacijska vrednost. Odgovor je na svima nama, a posebno na medijskim poslenicima. I posebno, u ovom slucaju, na medijskim poslenicima Centralne Srbije. I na ovdasnjem javnom mnjenju! Akademici, naucnici, profesori, nastavnici, oficiri, inzenjeri, lekari, svestenici, poslovni ljudi, preduzetnici, umetnici, bibliotekari, arhivari, novinari, sluzbenici, tehnicari, studenti, djaci, pevaci, radnici, seljani, penzioneri, politicari.... koji ovde zive, ili koji odavde poticu, imaju pravo i potrebu da dostojanstveno i civilizovano zive i budu cenjeni i vrednovani. I kod kuce i van kuce. I oni i ustanove u kojima rade, i gradovi u kojima zive, i planine i banje i jezera i sela u kojima borave. Zar je potrebu za bilo cim potrebno posebno isticati. Zar se treba “oruzjem” boriti da bi se imalo ono sto se u civilizovanom svetu samo po sebi podrazumeva. I cemu to “lakrdijanje” sa javnim servisima u eri interneta, i kome su te preporuke u interesu, a kome na stetu. U 21.veku!
